Љиг у Првом светском рату
Успешан атентат Гаврила Принципа на Франца Фердинанда у Сарајеву 28. VI 1914. године је послужио Аустро-Угарској као повод да упути 23. VII Краљевини Србији ултиматум чији садржај је озбиљно нарушавао интегритет и суверенитет српске државе. Иако су силе Антанте (Француска, Велика Британија и Русија) покушале да последње недеље јула мирољубивим дипломатским средствима спрече све изгледнију аустроугарску агресију на Србију, Двојна монархија је, незадовољна одговором српске владе од 25. VII, а подржана од стране Немачке Хоенцолерна, званично објавила рат најјачој балканској краљевини 28. VII 1914. године.Услед дуго заташкаваних сукобљених интереса великих светских империја Европе, до 5. VIII исте године је локални сукоб Аустро-Угарске и Србије на Балканском полуострву прерастао у светски рат двају супротстављених блокова империја – Антанте и Централних сила.
За Србију рат није могао доћи у незгоднијем моменту. Скоро изашла из балканских ратова, била је исцрпљена у техничком и финансијском погледу. Ипак, ратно стање није српску Врховну команду затекло неспремном. Груписање српских главних снага било је предвиђено тако да су оне могле да изврше стратегијски дочек и према ситуацији пређу у наступање у време када аустроугарске војске буду форсирале Саву, Дунав или Дрину. Иако је основно груписање било предвиђено за дочек непријатеља са севера, јединице су могле да буду употребљене брзо и према западу.
Аустроугарски војници на железничкој станици у Бабајићу
Током прве ратне године Великог рата Љиг и околина су постали једна од главних војишних просторија сукобљених српске и аустроугарске војске. Пошто је српска војска успела да одбије први напад моћног северног суседа у бици на Церу, Двојна монархија је извршила много већу офанзиву током јесени 1914. године. Успела је да исцрпи српску војску у двомесечној крвавој бици на Дрини и примора је да одступа у центар Србије, према Шумадији.
Међутим, упркос свим тешкоћама (слабој духовној снази војника, рђавом времену, несташици артиљеријске муниције, одела и обуће, нападима непријатеља), повлачење српских трупа на колубарско-сувоборску линију (Колубара, Љиг, Баћинац, Маљен до Ужица) извршено је успешно средином новембра, без озбиљнијих последица. Одступајући под борбом српска војска се тако нашла и на подручју Љига и околине – деснокрилни део српске Прве армије Живојина Мишића заузимао је положаје реке Љиг и у самом Љигу се везивао са јединицама српске Треће армије Павла Јуришића Штурма. Нападом аустроугарске Пете армије и делова Шесте 16. XI отпочела је Колубарска битка (њена дефанзивна фаза), највећа борба српско-аустроугарског сукоба 1914. године. Међутим, аустроугарске трупе су при покушају преласка Колубаре наишле на жесток отпор: десне обале ових река су биле поседнуте јаким српским снагама, а не само заштитницама.
Гранатирана црква у Моравцима током Првог светског рата
Друга и Трећа српска армија су 18. XI приковале пребачене аустроугарске јединице на десној обали Колубаре и Љига и присилиле их да се бране.Међутим, знатно сложенија ситуација одвијала се код Прве армије, која је бранила положаје лево од Љига на Баћинцу и Сувобору. Новопостављени командант генерал Живојин Мишић, родом из Струганика код Ваљева, имао је да издржи натчовечанску борбу не само са непријатељом, који се у међувремену одморио, него и са сопственим јединицама.
Изморена непрекидним борбама на тешком терену Западне Србије, његова армија је преживљавала дубоку физичку и психичку кризу. Аустроугарске снаге су до 25. XI напредовале споро или готово никако на већем делу битачног фронта, осим према српској Првој армији, где су успеле да после огорчених борби 22–24. XI заузму Маљен. Иако су друге српске армије углавном успеле да одбију нападе непријатеља, њихова физичко и поготово психичко стање се услед непрекидних напора опасно погоршало. Војвода Степа Степановић је извештавао војводу Радомира Путника да је код Друге армије „у неким пуковима половина старешинског кадра испала из строја“, да су учестала дезертерства војника и предавање непријатељу, да је сувише велики физички напор у ствари морал рушио, као и несташица муниције, у првом реду артиљеријске.
У борбама које су трајале на положајима око Љига и у истоименом насељу (још није био варош), нарочито се истакао пуковник Живојин Бацић, пореклом из Неготина, командант XIII пука II позива „Хајдук-Вељко“. Пуковник Бацић је био задужен да са својим пуком на гукошким положјима (Камаљ) штити повлачење других делова Треће и Прве армије, што је са успехом и учинио. Услед нестанка муниције морао се повући и Тринаести пук, али је његов командант, „ободравајући своје војнике тешко рањен због чега није могао изаћи из борбе, а његови војници га нису могли изнети“. У таквој ситуацији пуковник је лично остао на положајима са своја два ордонанса. На позив аустроугарских војника да се преда, Бацић је командовао ордонансима да отворе ватру. Аусторугарски плотун их је оборио, а командант аустроугарског 15. корпуса генерал фон Апер је наредио да се Бацић сахрани уз све војничке почасти и да му се подигне „један врло лепо побусан и ограђен гроб са крстачом“ поред реке Љиг. За исказану храброст је одликован Карађорђевом звездом са мачевима. Љижани су тридесетих година XX века пренели и сахранили тело Живојина Бацића у темеље нове цркве Рођења Светог Јована Претече у Љигу.
Споменик Живојину Бацићу у Љигу
Иако је током треће офанзиве,од 15. новембра до 16. децембра Балканска војска Оскара Поћорека успела да продре у унутрашњост Србије, његове снаге противофанзивом српске војске од 3. до 15. децембра су потучене и поново избачене из Србије. Остали период Великог рата Љиг је поделио судбину целе Србије – у јесен 1915. године пао је под аустроугарску окупацију, која је потрајала све до октобра 1918. године и победоносног наступања српске војске са Солунског фронта.
Миленко Павловић из Доњих Бањана – један од носилаца Албанске споменице из љишког краја
