Област Љига у турском периоду
Од пада Деспотовине и нестанка српске средњовековне државе до коначног ослобођења Србије од Турака подручје данашње општине Љиг није представљало јединствену територијално-административну целину. Судбина овог простора зависила је од односна Турске и Аустрије, односно исхода њихових ратних сукоба, те су у овом периоду и једна и друга царевина владале Љигом и околином.
У Османскомцарству ова област налазила се у Смедеревском санџаку, који је био подељен на 12 нахија, а граница ваљевске и рудничке нахије била је управо река Љиг, лева обала припадала је ваљевској, а десна рудничкој нахији. Изузимајући ратне периоде, територија данашње љишке општине под директном контролом Беча налазила се у периоду од 1718. до 1739. године у оквиру новонастале Aустријске Краљевине Србије.Она је била подељена у 15 дистрикта, а област данашњег Љига припадала је дистриктима са центрима у Ваљеву и Руднику.
Основни писани извори за истраживање историје нашег краја су турски дефтери и аустријски попис из 1718⁄19. године. На овом простору у периоду од 16. до 18. века нема градског насеља, те стога у изворима можемо пратити помињање села наше општине.
Преведени и доступни турски дефтери пружају нам податке о историји љишких села током 15. и 16. века.Први сачувани попис смедеревског санџака је Детаљни попис Смедеревског санџака из 1476. године и у њему су од љишких села забележени село Бранчић као посед Радосава Ђуричића, уписано је да је имало 10 домова и 18 табија и село Шутица- Шутци у поседу примићура Димитрија, сина Радосава, пописано је 22 дома, 14 табија и 1 удовица. Оба села имала су влашки статус. У Сумарном попису Смедеревског санџака из 1525.године помињу се село Козељ у коме је уписано да има 12 домова, 6 неожењених и један млин који ради целе године, село Ивановци са 10 домова и 6 неожењених и село Штавица где је 5 домова и 7 неожењених.
У Поименичном попису влаха Смедеревског саџака из 1528.годинекао села са влашким стаусом под управом кнеза Димитрија, сина Шобата наводе се село Козељ у коме је уписано 7 домова и 2 рајетина, село Белшић ( према А. Аличићу данашња Белановица) где је уписан и примићур (кнежев помоћник) Вукашин, син Карана, као и 8 домова. Затим село Штавица где су уписана 4 дома и 1 рајетин, те село Шутци са уписаних 10 домова, следи село Оздрпанци- Живковци где је наведено да постоји примићур, али не и његово име, а уписано је 9 домова и 1 муслиман, те Ивановићи- Ивановци где се наводе 10 домова и 1 муслиман и још село Пољане- Пољанице са 7 домова и 2 рајетина.
Детаљни попис смедеревског санџака после 1528. године садржи белешку да су укинути власи Рудникa, тако да би попис могао бити датован и након 1530. године. У њему су пописана следећа села: Пољане- Пољанице са уписаних 10 домова, 2 неожењених и примићуром Радичем, сином Милића, затим Козељ где је и даље остао кнез Димитрије, син Шобата, поред кога је уписано и 6 домова и 5 неожењених, те Шутце-Шутци где је уписан као примићур Грубач, син Вукашина и укупно 9 домова и 2 неожењена. У овом попису данашња Белановица је уписана под топонимом Бељановац чији је примићур био Петри? (вероватно Петар), син Радула и имала је 6 домова и 1 неожењеног. Следеће у попису се налази село Липе- Липље са 13 домова и 2 неожењена, те село Штавица где је уписано 6 домова и 2 неожењена и село Ивановци у којима је примићур био Пава, син Димитра?, уписано је 9 домова, 1 неожењен и за разлику од предходног пописа на списку нема муслимана.
У пописима из 1559⁄60. и 1572. године, који су нам били доступни, од села данашње љишке општине налази се само село Ба. У дефтеру из 1559⁄60. године уписано је да становници села Бач (према А. Аличићу село Ба) опслужују рудник гвожђа, те су ферманом у накнаду за своју службу ослобођени плаћања законских(редовних) и ванредних пореза, те једино плаћају глобе, свадбарину, пољачину и крвнину. Уписано је 13 домова и 2 неожењена. У попису из 1572. године наводи се да становници села Ба служе руднику и ослобођени су ванредних пореза, а редовне плаћају одсеком (унапред одређена сума, без обзира на број становника). У овом попису у селу Ба уписана су 22 дома.
Током 17. века Смедеревски санџак, а самим тим и област Љига, били су поприште ратова вођених између Османске царевине и Хабсбуршке монархије ( Дуги рат 1593-1606, аустријско- турски рат 1663-1664, Бечки рат 1683-1699). Ови крајеви су под сталним ратним притиском готово опустели. Љишким крајем прошао је и чувени путник 17. века Евлија Челебија и у његовом путопису налазимо битно сведочанство о нашим селима. О путовању из 1662. године од Београда до Прибоја Евлија Челебија је забележио: ,,… prešli smo selo Smrdljikovac idući dalje kroz planine i šume stigli smo u selo Liplje ije zanoćili. To je srpsko i bugarsko-hrišćansko selo od dvije stotine kuća i jednom crkvom. Ono je zijamet. Ovde ima bijelog, debelog i slatkog kajmaka, tako da mu nije ravan ni kajmak sa gorskog pašnjaka Bingöl u Erzerumu. Podigavši se odatle, prošli smo selo Moravce. Rijeku Ljig prešlismo na konjima. Ova ijeka izvire u Crnoj Gori u selu Pah a uliva se u reku Kolubaru blizu kasabe Valjevo. Obe skupa ulivaju se u Dunav. Na kraju prešli smo reku Ljig a zatim smo prevalili Crnu Goru.’’ Евлија Челебија нам је оставио записе о Љигу и са свог путовања из Београда у Херцеговину 1664. године:,, prešli smo mnoga sela, planine, kose, drvorede, vrtove i došli u selo Bistricu. Zatim smo udarili na sela Trbušnica, Smrdljikovac, Dudovica i Liplje. To su plodna srpska sela. I njih smo prešli za deset sati i stigli u grad Moravce, na podnožju jedne gorske visoravni gdje smo se siti nauživali i razonodili jedući kajmak i med.Zatim smo stigli na obalu rijeke Lima. Voda Lim izvire u selu Bah, a zatim se u blizini kasabe Valjeva, na teritoriji smederevskog sandzaka uliva u rijeku Kolubaru, a sa ovom zajedno u Savu. Zatim smo dolazeći od Kadine Luke i Slavkovice prevalili gorsku visoravan Crnu Goru i s mukom spasili život od njenih hajduka. Tu smo posmatrali tako ogromno visoko drveće kao da se svako stablo izdiglo do nebeskog svoda a tako su debela da bi jedva deset ljudi moglo da obuhvati pojedino stablo.’’ Евлија Челебија је своја путовања писао по сећањима, те не чуде честа преплитања догађаја и топонима у његовом делу, али једно је сигурно да кајмак љишког краја није заборавио.
Евлија Челебија
Нови ратни сукоб Аустрије и Турске у 18. веку донео је битну промену на простору данашње општине Љиг. Након што је претрпела пораз у рату са Аустријом 1716-1718. године, Пожаревачким миром 1718. године Турска је, између осталог, изгубила и северну Србију до Западне Мораве. На том простору основана је Аустријска Краљевина Србија у чијим оквирима се налазила и област Љига. Краљевина је била подељена на 15 дистрикта. Врховна власт је припадала аустијском цару који је имао титулу краља. Први аустријски попис настао је након утврђивања нове границе два царства 1718-1719. године. У овом попису у ваљевском дистрикту уписана су села: Палежница 1 кућа, Славковица 4 куће, Бошњановић 1 кућа, Бабајић 1 кућа и Цветановци 1 кућа. Док у попису рудничког дистрикта налазимо следећа насеља данашње љишке општине: Козељ уписна 1 кућа; Штавица 1 кућа; Ба 10 кућа; Бањани 2 куће; док су Моравци, Липље и Ивановци уписани као пуста места. Иако је Краљевина била готово опустела, попис показује да је најнасељенији дистрикт био ваљевски, да чак није имао ни једно пусто место. Док се од села која се данас налазе у саставу љишке општине издваја село Ба, као једно од ретких села у овом попису које је имало 10 или више кућа.
Након рата који су две царевине, са савезницима, водиле од 1735. до 1739. године Аустријска Краљевина Србија је укинута Београдским миром 1739. године и територија данашњег Љига поново се нашла под Турском. Пре него што ће, заједно са остатком Смедеревског санџака, дочекати коначно ослобођење још једном ће се наћи на попришту ратног сукоба између Аустрије и Турске, током њиховог последњег рата1787-1791. У току овог рата Срби из Смедеревског санџака су се борили на страни Аустрије и стицали војну вештину и одлучност за коначно ослобођење од Турака, а међу њима је вероватно било и житеља нашег краја.
