Од Љишке кнежине до „Кућа на Љигу“

 

Модерни период на простору данашње општине Љиг почиње након последњег аустро-турског рата 1791. године, са повратком Алексе Ненадовића из фрајкора. Према сведочењу његовог сина, Проте Матеје Ненадовића, тада је Ваљевска нахија добила ново територијално устројство поделом на кнежине и у оквиру њих мање срезове.

Део данашње општине, са леве стране реке Љиг, припао је кнежини Николе Грбовића. Установу срезова кнез Алекса засновао је на моделу аустријске управе коју је видео у Срему. Срезови су установљени као војно-територијалне јединице, а таква организација одржала се и током трајања устанака. На челу среза налазио се срески кмет. У време Првог српског устанка у изворима је забележено да је ту дужност обављао је Васиљ Савић из Велишеваца док је функцију војне власти, са задужењем прикупљања и вођења војске са подручја среза, обављао је срески буљубаша, касније капетан, Живко Сајић из Кадине Луке.

 

Алекса Ненадовић

 

У састав Љишког среза улазила су следећа села: Ракари, Јајчић, Латковић, Тодорин До, Бошњановић, Цветановци, Доњи Лајковац, Врачевић, Бабајић, Велишевци, Кадина Лука, Палежница, Славковица, Ржанице (данас део Славковице), Пепељевац, Прњавор .

Највероватније седиште Љишког среза је Прњавор, односно манастир Боговађа који обнавља архимандрит Хаџи Рувим Ваљевац, једна од најзначајнијих личности области Колубаре с краја 18. века па до Сече кнезова 1804. године. У овом манастиру неко време био и „Правитељствујушчи совјет“што говори у прилог томе да је ово седиште среза. Судбина среза након 1815. године није одређена и не постоји јасна одлука о његовом укидању. Наведена села се већ у првим пописима у време српско-турског двовлашћа наводе као део кнежине Раке Тешића.

 

Павле Симић – Хаџи Рувим и Хаџи Ђера, 1849.

 

Села са десне обале реке Љиг, у области Качера, налазила су се у саставу Рудничке нахије. У периоду пре Првог српског устанка на овом простору посебно се истицала личност архимандрита Хаџи Герасима Георгијевића – Хаџи Ђере који је 1798. године обново запустели и разрушени манастир у селу Моравци. Хаџи Ђера биће међу многобројним српским старешинама настрадалим у „сечи кнезова“ у фебруару 1804. године, што ће послужити као непосредни повод избијања устанка. Чињеница да је Хаџи Ђера био међу посеченима може се узети као показатељ значаја не само њега као личности у овом крају, већ и значаја самог манастира у Моравцима.

Већ на самом почетку устанка, приликом заузимања Рудника, јунаштвом се истакао буљубаша и будући качерски војвода Арсеније Лома из села Драгољ. У току устанка међу народним првацима у Качеру помиње се и Живан Стојановић из Живковаца. Након слома Првог устанка и у току Другог устанка до јуна 1815. године старешинство над селима у Качеру припадало је Миловану Ломићу, да би затим било предато Јовану Лазићу Козељцу. Његова кнежина обухватала је села: Мутањ, Давидовица, Шилопај, Церова, Крива Река, Рељинци, Заграђе, Бољковци, Лалинци, Штавица, Папратица, Козељ, Угриновци, Трудељ, Моравци, Липље, Пољанице, Ивановци, Шутци, Смрдљиковац (данас Брајковац), Калањевци, Берисава, Живковци, Драгољ и Босута. Качер ће играти значајну улогу и у организацији и припреми Другог српског устанка. Један од његових организатора био је и Арсеније Лома, који ће бити смртно рањен приликом заузимања Рудника само дан уочи сабора у Такову. О значају ове области сведочи и то да је на Васкрс 1815. године у манастиру Моравци одржана народна скупштина којој је присуствовао и кнез Милош Обреновић.

 

Арсеније Лома

 

Поједина села качерског краја, још током Првог српског устанка, издвојена су из састава Рудничке нахије и ушла су у састав Београдске нахије. Ради се о селима Дићи, Гукош и Бранчић. Таква расподела задржаће се и након Другог устанка и касније. Ова села ће око 1830. године бити враћена Рудничкој нахији али ће сеоске старешине већ у децембру 1831. безуспешно тражити од кнеза Милоша повратак у састав Београдске нахије

Подела на нахије и кнежине задржала се све до тридесетих година 19. века. Срезови у оквиру кнежина постепено су нестајали. Нова подела на округе и срезове озваничена је „турским“ уставом из 1838. године. већ од наредне године Министарство унутрашњих дела издало је наредбу окружним начелницима да приступе формирању општина. На љишком подручју формиране су следеће општине: Велишевачка (села Бабајић и Велишевац), Бошњановачка (Бошњановић, Тодорин До и Дучић), Цветановачка (Цветановци и Јајчић), Кадинолучка (Кадина Лука и Палежница) и општина Славковица коју је због величине чинило само истоимено село.

Нова административна подела захватила је и Качер коме је 1830. године придодато и село Ба. У Качерском срезу, на данашњем подручју Љига, формиране су следеће општине Штавичка (Штавица, Лалинци, Бањани), Бранчићка (Бранчићи, Гукоши, Дићи), Моравачка (Моравци, Липље, Ивановци), Козељска (Козељ и Угриновци), Шутачка (Шутци и Пољанице), Живковачка (Живковци и Калањевци). Састав општина није био сталан и он се током деценија мењао. Села су улазили или излазила из састава појединих општина.

Простор на коме ће настати варошица Љиг налазио се на територији села Гукош. У првим деценијама 19. века на том простору постојала је друмска механа на чијем месту је 1867. почела зидати нова кафана Ђорђа Симића који није доживео њен завршетак. Ова кафана касније ће бити позната као „Мејана Белог Пере“ по њеном наредном власнику Петру Недељковићу. Већ у том периоду, међу бројним засеоцима села Гукоши, почињу да се спомињу и Куће на Љигу као претеча будуће варошице.

 

Кафана код Белог Пере – прва позната кућа на простору данашњег Љига

Поред кафане саграђен је у Гукошу и камени мост на реци Љиг који се налазио на путу Ваљево – Горњи Милановац. Дрвени мост на путу за Аранђеловац налазио се у селу Моравци. Сеоска школа биће отворена 1838. године. Средином века на простору села Гукоши живело је четрдесетак породица са око 190 становника. Кафеџија Ђорђе Симић  са породицом био је један од првих досељеника на простор будуће варошице. Друга значајна породица која се доселила на овај простор била је породица Рулић. Поред њих значајно присуство оствариле су и породице Недељковић и Кубуровић.

 

Петар Недељковић са женом Лепосавом (лево) и њеном сестром (десно)

 

Село Бабајић излазило је на реку Љиг са супротне стране од села Гукош. Два села биће повезана већ помињаним каменим мостом. Године 1863. у селу је постојала и механа на путу Ваљево – Горњи Милановац, у власништву Велимира Радовановића из Велишеваца. До почетка 20. века Бабајић, Велишевац, Јајчић и Цветановци чинили су једну општину, да би тек тада била формирана Велишевачка општина само од села Велишевац и Бабајић. Бабајић ће добити на значају тек са изградњом пруге уског колосека Лајковац – Горњи Милановац – Чачак. Изградња пруге започела је 1911. године, а до почетка Првог светског рата у јулу 1914. изграђени су насипи и мостови.

Налазећи се на путу за Горњи Милановац засеок Куће на Љигу почео је да расте и напредује са насељавањем различитих занатлија и трговаца. На даљи развој овог засеока и његово постепено претварање у варошицу утицао је инцидент који се догодио 24. августа 1896. у Моравцима. Тада је хајдучка чета Милана Бркића упала у село, убила сеоског учитеља те злостављала и опљачкала 11 других мештана. Због свега тога велики део занатлија и трговаца преселио се из Мораваца у Куће на Љигу. Милоје Т. Ракић забележио је почетком века да се у засеоку На Љигу налази мало насеље са општинском судницом, механом, основном школом као и са два дућана, две чаругчије, три терзије и неколико кућа.

 

Porodica Pavlovic koja se iz Moravaca doselila u Ljig krajem 19. veka

 

Одлука о отварању засебне школе донета је 14. новембра 1901.године. Школа је ипак почела са радом две године касније. Након школе у Гукошу је 1907. године основана и земљорадничка задруга. Следећа установа основана у будућој вароши Љиг била је пошта.  Првог јануара 1912. године у Гукошу је, на основу решења министра грађевина, отворена и прва поштанско-телеграфска станица. Убрзан развој Кућа на Љигу као знатског, трговачког и саобраћајног центра ипак је прекинут избијањем балканских ратова, а затим и Првог светског рата 1914. године. Поглашење Љига за варош морало је сачекати нека мирнија времена.

 

 

 

Област Љига у турском периоду

Област Љига у турском периоду   Од пада  Деспотовине и нестанка српске средњовековне државе  до коначног ослобођења Србије од Турака подручје данашње општине Љиг није представљало јединствену територијално-административну целину. Судбина овог простора зависила је...

У сусрет првој стогодишњици

У сусрет првој стогодишњици   Падом комунизма у земљама источног блока, по Југославију наступају веома тешка и смутна времена. Љиг у том смислу није био ништа другачији. Још се памте редови за основне животне намирнице испред самопослуга трговинског предузећа...

Љиг у Првом светском рату

Љиг у Првом светском рату   Успешан атентат Гаврила Принципа на Франца Фердинанда у Сарајеву 28. VI 1914. године је послужио Аустро-Угарској као повод да упути 23. VII Краљевини Србији ултиматум чији садржај је озбиљно нарушавао интегритет и суверенитет српске...

Од Љишке кнежине до „Кућа на Љигу“

Од Љишке кнежине до „Кућа на Љигу“   Модерни период на простору данашње општине Љиг почиње након последњег аустро-турског рата 1791. године, са повратком Алексе Ненадовића из фрајкора. Према сведочењу његовог сина, Проте Матеје Ненадовића, тада је Ваљевска нахија...

Љиг у Другом светском рату 1941-1945. године

Љиг у Другом светском рату 1941-1945. године   Љиг се током немачке окупације 1941-1944. године налазио у саставу Качерског среза и Крагујевачког округа, територије која је била изразито политички турбулентна и представљала једно од најважнијих жаришта, како...