Средњи век

О средњем веку у околини Љига имамо пуно материјалних сведочанстава, али свега два писана извора. Први је повеља краља Жигмунда од 10. марта 1392. године у којој налазимо да је мачвански бан Никола Гара, иначе зет кнеза Лазара уступио угарском краљу поседе који се налазе „у области рашке земље, нашег доњег Баната“, односно жупе „Kalabar, Lygh, Topplica, Temla, Ragys, Jezuyk, Debrechenm Abnya et Umbelleke vocatis”, а за узврат је Никола Гара добио друге поседе.  Овде налазимо назив Љиг у облику „Lygh“.

Други документ где наилазимо на Љиг у средњовековним изворима је уговор из Тате између угарског краља Жигмунда и деспота Стефана Лазаревића који у себи такође садржи повељу из 1392. године, мада у овом документу постоје извесне разлике у писању одређених топонима па овде наилазимо на назив Ligh. Оба документа нам говоре да се област Љига налазила у склопу Мачванске бановине, као посед извесног властелина Детоша и да је читава област југоисточног дела Мачванске бановине носила име Детошева земља (Dettosfelde). У поседу овог властелина се налазило земљиште у долини реке Драгобиљ са црквом Матери Божије који крајем 14. века постаје посед манастира Светог Пантелејмона на Светој Гори.

Средњовековни извори не пружају нам више информација о области Љига током средњег века, али је зато археологија у много већој мери расветлила средњовековну прошлост наших простора. У периоду од 1972-1978. године вршена су археолошка ископавања цркве Ваведења Пресвете Богородице у Славковици са призиданом капелом на западној страни истовременом некрополом. Основа цркве је у облику неправилног четвороугаоника са великом потковичастом апсидом на источној страни. Сама црква из краја 13. или почетка 14. века када овај простор први пут добија свој сакрални карактер. На западној страни цркве призидана је четвороугаона капела што је условило сужавањем и померањем првобитних врата на западној страни.

Црква Ваведења Пресвете Богородице у Славковици

Градња капеле датује се у средину 15. века и она не престаје да привлачи пажњу истраживача и ентузијаста. У овој капели откривена су два масивна саркофага и још један састављен од неколико плоча испод којих почивају два мушкарца и једна жена. Код женског скелета пронађена је иконица од оникса са ликом Светог Николе која се налази у металном калупу са чије задње стране се налази приказ распећа. Иконица је рад источних византијских радионица и датује се у 10. и 11. век, а обзиром да се саркофази датују у средину 15. века, видимо колики значај је имала ова реликвија за свог власника.  Мистерија око тога ко је сахрањен у капели цркве у Славковици и данас је јако актуелна, али и даље остаје нерешена. Црква Ваведења Пресвете Богородице данас је обновљена и живи нови живот.

Саркофази у призиданој капели

Око цркве пронађен је велики број надгробних плоча од којих су неке украшене мотивом разгранатог крста на престолу, а једна је имала натпис: „овај камен Чучина Добросава раба божиа“ који се датује у време око 1380. године. Занимљиво је да су у самим гробовима проналажене кости овце што указује на ритуалне даће где је храна спуштана у гроб поред покојника. Међу надгробницима пронађен је и један украшени слемењак на око 18 метара северно од цркве што говори о високом статусу покојника који је себи могао приуштити један од најлуксузнијих надгробних споменика у средњовековној Србији.

У селу Дићи, осам километара од Љига, на траси Ибарске магистрале и ауто-пута „Милош Велики“ између Љига и Горњег Милановца са леве стране, налази се локалитет Манастирине у подножју Главичког брда. На овом локалитету откривени су остаци једнобродне цркве са полукружном апсидом, припратом без централне куполе чији је кров засведен полуобличастим сводом што нам указује да је по стилу градње у питању рашка школа градитељства и да је зидана у првој четвртини 14. века.

Средњовековна црква у Дићима

Црква је једним делом налегла на праисторијски тумул што нам говори о континуитету култа светог места на овом простору. Оно што је посебно карактеристично за цркву у Дићима јесу мермерне надгробне плоче пронаћене у наосу цркве. Три плоче имају натпис од којих је јасно видљив и читљив натпис на надгробној плочи челника Влгдрага, ктитора цркве постављеној у солеи. Натпис је урезан у 13 редова. Слова су димензија око 4 цм, а морфолошке и графичке каракретистике га везују за западну („босанску“) варијанту ћириличних рукописа карактеристичну за понародњени рашки правопис 13. и 14. века . Текст преведен на данашњи језик гласи:

 Година шест хиљада осамсто

30 и 5 (1327) у време краља Уроша

месеца маја 8 на Вазнесење Господње

и Спасов дан преставио се раб божији

монах Никола световног имена челник Влгдраг

ктитор овога светог места и овај камен (спомен)

постави раба божија Ана

световно звана госпођа Владислава.

Богу нашем слава у векове, амин.

Надгробна плоча челника Влгдрага

Уз натпис, надгробна плоча је украшена са три прецизно изведене розете, а ивице плоче су оивичене бордуром. Плоча је дводелна, а сваки део је димензија 90х50 цм. Поред ове плоче, према јужном зиду налази се још једна дводелна плоча од финог ситнозрног мермера, мало већих димензија од плоче ктитора (95х50 цм сваки део плоче, док је дебљина 7 цм). На западном делу плоче налази се представа розете, док је на јужној страни плоче представа хералдичког крина. На западном делу плоче налази се кратак, али нечитак натпис у једном реду.

Уз цркву су густо збијени стећци у облику плоче. Данас их је откривено преко 200 од којих значајан део има разноврсне украсе, а обзиром да је већина стећака израђена од пешчара и ингимбрита, односно бранчићког камена, како се назива у околини Љига, јер га има највише у атару села Бранчићи, то нам сведочи о локалним клесарским радионицама.

Цртежи стећака из Дића

Средњем веку припада и црква Светог Илије у селу Ба са околном некрополом. У питању је једнобродна црква димензија 21,5 х 10,5 метара, која се састоји од унутрашње припрате, брода и апсидалних певница на северној и јужној страни брода и полукружне апсиде на истоку која са бочним певницама чини тролист. Са спољашње стране апсиде тролиста су седмостране основе и на висини од 1,8 метара странице полигона се претапају у полукруг.

Таваница цркве је полуобличасто засвођена и на њој је постављена двоводна кровна конструкција која носи покривач од бибер црепа. Црква је оригинално имала и централну куполу. Главна улазна врата на западној страни поседују украшене камене тордиране довратнике.

Лучни прозорски отвори се степенасто сужавају према унутрашњости. Изнад улаза на западној страни и изнад улаза у брод налази се двостепена лучна ниша у којој се вероватно налазила представа заштитника цркве.По стилским карактеристикама, црква се датује у почетак 15. века, односно у време деспота Стефана Лазаревића.

Црква Светог Илије у селу Ба

Стећци су такође јако присутни у околини Љига. Поред споменутих стећака у Дићима и Славковици, на заједничком гробљу Љига, Бранчића и Гукоша на Белим стенама налазе се три слемењака са постољем, али и један споменик који се може приписати облику стећка облика сандука. Стећака има и у још неким местима око Љига што нам сведочи да је овај простор био насељен у значајној мери током позног средњег века.

Година 1458. представља крај српске власти и средњег века на овим просторима. Тада је један део турске војске на челу са Махмуд-пашом Анђеловићем прешао из долине Мораве у долину Колубаре и том приликом падају градови Бела Стена и Ваљево што означава и пад читаве области под турску власт.